TRIBINA "INKLUZIJA"
07.10.2011, SVEČANA SALA ZEMUNSKE GIMNAZIJE
"Dece ima razne
Al` svako dete je ličnost
Razlike nisu kazne
U razlikama je naša sličnost" - slogan je ovogodišnje dečije nedelje koja je posvećena inkluziji.
Ovoj akciji pridružila se i Zemunska gimnazija, pa je dana 7.10.2011. godine sa početkom u 18 časova u Svečanoj sali održana tribina sa temom uključivanja dece sa posebnim potrebama u redovno školovanje. Najposle, to i jeste značenje reči Inkluzija.
Lazar Bulatović vec četiri godine ide u Zemunsku gimnaziju, ali do sad ni jednom nije video svoju školu, kao ni svoje drugove, roditelje, pa čak ni samog sebe. Bez obzira na to, Lazar nije sprečen da bude jedan od najboljih djaka četvrtog razreda. Od kad je pošao u školu, nikada se nije osećao odbačeno ili manje vredno. U početku mu je bilo neprijatno, ali je dao sve od sebe da to promeni. I uspelo mu je. Lazar jeste pravi primer inkluzivnog obrazovanja, pa je sa osmehom bio gost ove tribine i odgovorima na naša pitanja uspeo da nam približi svet ljudi koji žive u mraku.
Koji je najveći problem u obrazovanju drugačijih? Da li su to drugi ljudi ili nešto drugo? Lazar tvrdi da je njegov najveći problem manjak udžbenika za slepe, ali da je uz pomoć profesora i prijatelja nadoknadio taj nedostatak. Kaže da u komunikaciji sa ljudima još nije naišao na problem, da svi imaju razumevanja za njega, ali da se i on trudi da ima razumevanja za druge. Misli da ne trebaju ljudi njemu da se prilagode, već on njima.
Lazarevi prijatelji kažu da im je u početku bilo teško da stupe u komunikaciju sa njim jer su se plašili da ga na neki način ne povrede. Pre nego što bi mu bilo šta rekli, razmisljali su nekoliko puta u strahu da negde ne spomenu vid i na taj način ukažu na nedostatak svog druga. "To nije nedostatak, već samo činjenica po kojoj sam drugačiji od drugih", kaže Lazar koji i sam koristi fraze "vidimo se sutra" i tome slično.
Vremenom, zid izmedju njega i druge dece je srušen, i danas Lazar smatra sebe sasvim normalnim osamnaestogodišnjakom, bez ikakve dodatne mane ili vrline. Ali šta je sa onima koji nemaju sreće kao Lazar? Šta je sa onima koji svoju razliku doživljavaju kao prepreku u upoznavanju drugih? Rešenje ovog problema je prosto: ako deca kao mala dožive svoju razliku kao problem, to će za njih problem i ostati. Roditelji i porodica ne treba previše da ih štite, već da im pomognu da svoje razlike dožive u najboljem svetlu i prevazidju svoj nedostatak. Trebalo bi pustiti ih u društvo druge dece i uključiti ih u inkluziju.
U narodu se kaze "Ko želi nešto da uradi, naći će način, a ko ne želi naći će izgovor!". Lazar je našao način. Nadamo se da njemu slični ne traže izgovore.
Pripremile: Milena Pekovic i Tamara Radovanovic I-9